О алкохолоизму се говори често, али кад се прича о тој теми, често се то питање поједностављује. Углавном се поделе праве на оне који пију и оне који не пију, док се они који пију деле на оне који стално и много пију и оне који ређе и умерено пију. Између ове две крајности се налази читава лепеза о којој ћемо више рећи у дати јаснију слику у наредним редовима.
Најједноставнија дефиниција алкохолизма би била да је завинскик од алкохола онај који не може без алкохола. Међутим, то је често закаснела процена; зависност се вероватно јавила много раније; да је тада препозната, лакше би било радити психотерапијски на проблему такве ране зависности.
Нажалост, у нашој култури је пијење друштвено прихватљиво. Такав културолошки образац нас спречава да на време препознамо проблем патолошког пијења и зависности од алкохола. Зато као друшто треба да се образујемо о овом проблему.
Поред зависности од алкохола, постоје и други начини пијења који се сматрају злоупотребом алкохола или проблематичног пијења или то могу да постану. Неки од њих би били:
     1. Пијење које није често, али исходује драстичном променом понашања, најчешће врло насилним испадима,
     2. Ситуационо пијење нпр. на послу с колегама, где су у питању релативно мале количине алкохола, али су сталне и прихватљиве      од стране окружења. Често годинама остају непрепознате, јер је особа "само припита",
     3. Пијење у честим или свакодневним вечерњим или ноћним изласцима, које се готово подразумева; посебно код млађих људи је      ова врста прихваћена, оправдана и "нормална",
     4. Напијање на крају радне недеље, петком или суботом, приликом којег се унесе велика количина алкохола, а чије трежњење и      опоравак трају читав следећи дан. Ове особе најчешће не узимају алкохох током радне недеље,
     5. Ритуална породична пијења нпр: "једна чашица ујутру због циркулације", "једна чашица пре ручка због апетита", "чаша-две вина      током ручка је здраво", "дигестив (коњак) после вечере за боље варење" или "гашење жгаравице ракијом" као "народни лек",      пијење на славама, узимање здравице итд.

Ево неких знакова* који указују на могуће патолошко узимање алкохола:

     1. Конзумира више алкохола или проводи више времена пијући него што је предвидео/ла,
     2. Жели да ограничи или заустави употребу алкохола, али не успева,
     3. Проводи непримерено много времена пијући или осећајући се лоше (мамурлук, раздражљивост, мањак воље, расејаност,      поспаност...) након употребе алкохола; осећа друге последице употребе алкохола од којих се дуго опоравља,
     4. Снажна жудња за алкохолом,
     5. Узимање алкохола или то што се осећа лоше након узимања алкохола, спречило га/ју је да се на уобичајен и исправан начин бави      кућним обавезама и децом или је исходовало потешкоћама на послу или у школи,
     6. Наставља да пије упркос томе што му/јој то ствара проблеме породици и ближњима,
     7. Прекида или се знатно ређе бави стварима које су за њега/њу некада биле угодне или важне и причињавале му/јој задовољство      само да би могао/ла да пије,
     8. Неколико пута је био/ла у ситуацијама током конзумирања алкохола које су повећале шансу за повреде (коришћење машина,      вожња кола или бицикле, чување деце, брига о кућним љубимцима),
     9. Иако се осећа тужно или узнемирено, или то утиче на већ постојећи здравствени проблем, он/она наставља да пије. Или, након      епизода заборављања или појаве "рупа у сећању" током пијења, наставља да користи алкохол,
     10. Мора да повећава количину алкохола коју уноси да би постигао/ла жељене резултате (уобичајена количина алкохола престаје      да постиже жељени ефекат).
     11. Када престане да пије алкохол, јављају му/јој се апстиненцијални симптоми попут: несанице, потешкоће са спавањем,      раздражљивости, расејаности, анксиозности, страхова, смањење пажње, пада расположења, пада општег физичког стања, туге,      желудачне тегобе и мучнине, знојење, заборавност...
      *Извор: Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM-5)

О последицама пијења сувишно је говорити. Готово да не постоји појединац који не зна за бар једну породицу која се распала због алкохолизма једног или више њених. Проблеми на послу, укључујући и отказ или чак трајну радну неспособност; губитак здравља (најчешће пропадање јетре и панкреаса), деменција; губитак пријатеља или партнера, нездрави обрасци понашања у међуљудским односима (посебно партнерским); до оних најблажих последицама као што су неуредност, мамурлук и непријатан задах...

Коцкање је врло стар порок. Постоји готово колико и сама цивилизација. Истраживања кажу да се 70-90% људи некад у животу коцка или клади. Међутим, није свако клађење или коцкање исто. Зато их делимо на:

1. Рекреативно коцкање, оно које је добро контролисано и које се упражњава искључиво ради забаве, није пречесто, особа није заокупљена коцкањем;
2. Одговорно коцкање, кад неко чешће одлази у кладионицу или коцкарницу, добро управља новцем; одреди суму коју жели да потроши и не прекорачује је, нема проблем да остане у кладионици само онолико времена колико је планирао/ла, губитак му не пада тешко и нема потребу да враћа изгубљено;
3. Проблематично коцкање, кад особа због повремених губитака контроле, правећи ирационалне изборе, прави себи проблеме (проблеми могу бити финансијски, везани за време које се проводи у коцкању или праћењу резултата, особа је заокупљена клађењем...), међутим особа још није развила зависност;
4. Патолошко коцкање је поремећај који је дуготрајан, који напредује и развија се, који онемогућава особу да се одупре жудњи за коцкањем; уништава особу, њену породицу, угрожава радно место, имовину и ментално здравље; у крајњим исходима јавља се и самоубиство.

Следећих 10 знакова могу да указују на проблем патолошког коцкања. Ако познајете особу која испуњава 5* од 10 доленаведених особина, препоручите му да томе поразговара са стручним лицем:
Заокупљеност клађењем и коцкањем (претходним искуствима, плановима за наредно коцкање, начинима до којих доћи до новца);
Улагање све већих сума новца, да би се постигло жељено узбуђење;
Неуспеси приликом успостављања контроле над клађењем/коцкањем;
Јурење губитка (вађење) тј. покушај да се поврати претходно прокоцкан новац;
Раздражљивост, љутња, туга и друга непријатна осећања кад особа покуша да прореди коцкање или потпуно престане да се коцка;
Употреба коцкања као бекства од проблема или ради поправљања расположења (осећаја беспомоћности, кривице, напетости, депресивности);
Лагање чланова породице, партнера, пријатеља, психотерапеута... како би се прикрила зависност;
Ослањање на туђ новац ради излажења из безнадежне финансијске ситуације настале клађењем;
Угрожавање партнерских и породичних односа, посла или школе/факултета због коцкања;
Чињење кривичних дела (крађа, проневера, фалсификовање...) како би се дошло до новца за коцкање;