О алкохолоизму се говори често, али кад се прича о тој теми, често се то проблем поједностављује. Углавном се поделе праве на оне који пију и оне који не пију, док се они који пију деле на оне који стално и много пију и оне који ређе и умерено пију. Између ове две крајности се налази читава лепеза о којој ћемо више рећи и дати јаснију слику у наредним редовима.
Најједноставнија дефиниција алкохолизма би била да је зависник од алкохола онај који не може без алкохола; другим речима, постојање апстиненцијалне кризе кад особа покуша да не пије. Међутим, то је често закаснела процена, па можемо рећи да се проблем јавио много раније. Да је проблем раније препознат, лакше би било радити психотерапијски на њему.
Нажалост, у нашој култури је пијење алкохола друштвено прихватљиво. Такав културолошки образац нас спречава да на време препознамо проблем патолошког пијења и зависности од алкохола. Зато као друшто треба да се образујемо о овом проблему. Ево неколико смерница за препознавање проблема:
     1. Пијење које није често, али исходује драстичном променом понашања, најчешће врло насилним испадима,
     2. Ситуационо пијење нпр. на послу с колегама, где су у питању релативно мале количине алкохола, али су сталне и прихватљиве од стране окружења. Често годинама остају непрепознате, јер је особа "само припита",
     3. Пијење у честим или свакодневним вечерњим или ноћним изласцима, које се готово подразумева; посебно код млађих људи је ова врста прихваћена, оправдана и "нормална",
     4. Напијање на крају радне недеље, петком или суботом, приликом којег се унесе велика количина алкохола, а чије трежњење и опоравак трају читав следећи дан. Ове особе најчешће не узимају алкохол током радне недеље,
     5. Ритуална породична пијења нпр: "једна чашица ујутру због циркулације", "једна чашица пре ручка због апетита", "чаша-две вина током ручка је здраво", "дигестив (коњак) после вечере за боље варење" или "гашење жгаравице ракијом" као "народни лек"; пијење на славама, узимање здравице итд.

      6.  Лажни тест на алкохолизам: особа која помисли да има проблем с алкохолом или јој на такав проблем указују други, често тестира себе у циљу да докаже да нема проблем. То ради тако што на одређено време престане с конзумирањем алкохола. Најчешће је то период од месец-два дана. На тај начин доказује себи или онима који су указивали на проблем, да проблема нема, да они нису зависни и да могу без алкохола. То је потпуно погрешно! Алкохол је супстанца која не ствара јаку физичку зависност. Таквим апстинирањем се не доказује ништа, напротив. Та психолошка игра је само још један доказ постојања проблема. 

Ево неколико знакова* који указују на могуће патолошко узимање алкохола:

     1. Конзумира више алкохола или проводи више времена пијући него што је предвидео/ла,
     2. Жели да ограничи или заустави употребу алкохола, али не успева,
     3. Проводи много времена пијући или осећајући се лоше након употребе алкохола (мамурлук, раздражљивост, мањак воље, расејаност, поспаност...) или осећа друге последице употребе алкохола од којих се дуго опоравља,
     4. Снажна жудња за алкохолом,
     5. Узимање алкохола (или то што се осећа лоше након узимања алкохола) спречило га/ју је да се на уобичајен и исправан начин бави      кућним обавезама и децом или је исходовало потешкоћама на послу или у школи,
     6. Наставља да пије упркос томе што му/јој то ствара проблеме породици и у односу с ближњима,
     7. Прекида или се знатно ређе бави стварима које су за њега/њу некада биле угодне или важне и причињавале му/јој задовољство само да би могао/ла да пије,
     8. Неколико пута је био/ла у ситуацијама током конзумирања алкохола које су повећале шансу за повреде (коришћење машина, вожња кола или бицикле, чување деце, брига о кућним љубимцима),
     9. Иако се осећа тужно или узнемирено или пијење утиче на већ постојећи здравствени проблем, он/она наставља да пије. Након епизода заборављања или појаве "рупа у сећању" током пијења, наставља да користи алкохол,
     10. Мора да повећава количину алкохола коју уноси како би постигао/ла жељене резултате (дотадашња количина алкохола престаје да постиже жељени ефекат),
     11. Када престане да пије алкохол, јављају му/јој се апстиненцијални симптоми попут: несанице, потешкоће са спавањем,      раздражљивости, расејаности, анксиозности, страхова, смањење пажње, пада расположења, пада општег физичког стања, туге,      желудачне тегобе и мучнине, знојења, заборавности...
      *Извор: Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM-5)

О последицама пијења сувишно је говорити. Готово да не постоји појединац који не зна за бар једну породицу која се распала због алкохолизма једног или више њених чланова. Проблеми на послу, укључујући и отказ или чак трајну радну неспособност; губитак здравља (најчешће пропадање јетре и панкреаса), деменција; губитак пријатеља или партнера, нездрави обрасци понашања у међуљудским односима (посебно партнерским); до оних најблажих последицама као што су неуредност, мамурлук и непријатан задах...

Коцкање је врло стар порок. Постоји готово колико и сама цивилизација. Истраживања кажу да се 70-90% људи некад у животу коцка или клади. Међутим, није свако клађење или коцкање исто. Зато их делимо на:

1. Рекреативно коцкање, оно које је добро контролисано и које се упражњава искључиво ради забаве, није пречесто, особа није заокупљена коцкањем;
2. Одговорно коцкање, кад неко чешће одлази у кладионицу или коцкарницу, добро управља новцем; одреди суму коју жели да потроши и не прекорачује је, нема проблем да остане у кладионици само онолико времена колико је планирао/ла, губитак му не пада тешко и нема потребу да враћа изгубљено;
3. Проблематично коцкање, кад особа због повремених губитака контроле, правећи ирационалне изборе, прави себи проблеме (проблеми могу бити финансијски или везани за време које се проводи у коцкању или праћењу резултата; особа је заокупљена клађењем...), међутим особа још није развила зависност;
4. Патолошко коцкање је поремећај који је дуготрајан, који напредује и развија се, који онемогућава особу да се одупре жудњи за коцкањем; уништава особу, њену породицу, угрожава радно место, имовину и ментално здравље; у крајњим исходима може доћи и до самоубиства. Често, али не увек, све наведено је праћено апстиненцијалним синдромом. Апстиненцијални синдром се код мањег броја ооба не јавља данима, недељема или чак месецима, али се оне ипак враћају коцкању после тих пауза.

Следећих 10 знакова могу да указују на проблем патолошког коцкања. Ако познајете особу која испуњава 5* од 10 доленаведених особина, препоручите му да томе поразговара са стручним лицем:
-Заокупљеност клађењем и коцкањем (претходним искуствима, плановима за наредно коцкање, начинима до којих доћи до новца);
-Улагање све већих сума новца, да би се постигло жељено узбуђење;
-Неуспеси приликом успостављања контроле над клађењем/коцкањем;
-Јурење губитка (вађење) тј. покушај да се поврати претходно прокоцкан новац;
-Раздражљивост, љутња, туга и друга непријатна осећања кад особа покуша да прореди коцкање или потпуно престане да се коцка;
-Употреба коцкања као бекства од проблема или ради поправљања расположења (осећаја беспомоћности, кривице, напетости, депресивности);
-Лагање чланова породице, партнера, пријатеља, психотерапеута... како би се прикрила зависност;
-Ослањање на туђ новац ради излажења из безнадежне финансијске ситуације настале клађењем;
-Угрожавање партнерских и породичних односа, посла или школе/факултета због коцкања;
-Чињење кривичних дела (крађа, проневера, фалсификовање...) како би се дошло до новца за коцкање;